SNOVI SE OSTVARUJU???

MOGU LI SNOVI POSTATI STVARNOST?4.DIO

-Hmmm...Što da mu kažem,kad da ga nazovem,šta ako se ne javi on?-Imala sam toliko pitanja,a tako malo odgovora.-Ali...Ako ga ne nazovem,tko zna hoću li ga još uopće vidjeti.Pričekala sam do poslijepodne,a onda sam uzela mobitel u ruke i utipkala njegov broj.Još je samo trebalo stisnuti zelenu slušalicu...Tip.-OMG...Šta ja to radim?-Zapitala sam se.Zvonilo je neko vrijeme,a zatim se netko javio:-Hallo.-Bill,ti si?-Umm...A tko je to?-Karla,danas smo se vidjeli u dućanu.-Ahaaa,to si ti.Da,Bill je.Mislio sam da je neki fan došao do mog broja.-Nije,nije.-Htio sam te pitati šta radiš danas navečer?-Paa...Ništa.-Mogli bi se vidjeti,naravno ako nemaš ništa protiv.-Nemam.-Onda može kod parka,onog nasuprot kafića? -Da,može.-Onda se vidimo u...-Osam?-Pitala sam ga.-Osam.-Okay.Ciao-Ciao.Neko vrijeme sam samo gledala u jednu točkicu na zidu,a onda:-Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!!-Karla,sve je uredu?-Dotrčali su moji u sobu.-Savršeno!Mama,tata,za četiri sata se idem naći s Billom.Primjetila sam da je mom tati nekako bilo neugodno.-Tata,sve je super,nemoraš se brinuti.-Nadam se.Samo sam mu se nasmijala,a onda se išla presvući.Moram izgledati savršeno za Billa!Za četrdesetak minuta bila sam spremna.-Okay,ništa strašno.Ideš van samo sa Billom Kaulitzom,pa što sad,velka stvar.Ma moš si mislit!Šta ja to sebi govorim??Normalno da je velka stvar!!!!Kada sam se malo smirila,rekla sam svojima da neznam kad ću doć doma i izašla iz hotela.Dok sam hodala do parka,svaki dijelić mene se tresao,možda od uzbuđenja,straha ili sreće,neznam.Stigla sam u park,no nisam vidjela Billa.Svaku osobu sam dobro pogledala,no Billu ni traga ni glasa.Već sam se počela bojati da se samo poigravao samnom,no opet,to nije Bill.Već kad sam izgubila nadu i željela se okrenuti,netko je došao iza mene: -Mene tražiš?-Aaaaa...-Vrisnula sam preplašeno.-Ejjj,smiri se.-Bill,to si ti.Preplašio si me. -Ajojjj,sorry.Gledali smo jedno u drugo neko vrijeme.Tada je Bill nježno stavio ruke na moje lice,još me neko vrijeme gledao,ravno u oči,a onda je zatvorio oči i njegove usne su se polako približavale mojima.Nisam znala što da mislim,kako da se ponašam.Samo sam osjetila kako njegove vrele usne dodirivaju moje.Ljubeči me,prošaptao mi je na uho:-Karla,ti si nešto najposebnije što mi se ikada dogodilo.Osjetila sam Billove vrele usne,i njegov hladan piercing.Zatim sam prislonila glavu na Billova prsa,a on me onako zaštitnički zagrlio.Željela sam da taj trenutak traje zauvijek.Onaj proljetni večernji povjetarac je prolazio kroz moju kosu.Bill i ja smo tu većer šetali i držali se za rućice.Upoznavali smo jedno drugo i tada sam Billa počela shvaćati na skroz drugačiji način nego do sada.On za mene više nije bio Bill iz Tokio Hotela,nego Bill Kaulitz.Uživala sam u svakoj riječi koju je rekao.Zajedno smo se smijali,ali i suosjećali jedno s drugime zbog nekih situacija koje su nam se dogodile...

NASTAVAK U SLJEDEĆEM POSTU!

Komentari [17]

MOGU LI SNOVI POSTATI STVARNOST?3.DIO

-Aha,ovo je tu,ovo tu...Znači sada još samo trebam naći maslac i gotova sam.Maslac,maslac...Hiiiiiii! -Sudarila sam se s nekime,a moja otkopčana torbica je pala na pod,i sve se rasulo nasred dućana. -Ajme oprosti,nisam htjela,žao mi je.-Govorila sam brzo,skupljajući stvari po podu.-Ne,ne,ja sam kriv.-Rekao je taj netko,zatim se sagnuo i samnom skupljao stvari s poda.Bila sam sigurna da sam taj glas čula već 100 puta,ali nisam se mogla sjetiti gdje.-Ne trebaš,ja sam...-Ne,moja greška,žao mi je. -Ispričavao se.-Ne,molim te,prestani!-Ma ne,ne...-Govorio je taj netko,dižući se.Pogledala sam ga u oči.Oboje smo šutjeli i gledali jedno u drugo.-O moj Bože,Bill,pa to si ti!-Viknula sam.Bill je samo šutio i gledao me.-Nego,žao mi je zbo...-Ne ja sam kriv,nego reci mi,žuri ti se nekamo,imaš malo vremena?-Ne,nikamo mi se ne žuri.-Izvrsno.Znači,nemaš ništa protiv toga da ti se iskupim tako što te počastim nekim sokićem?-Ne.Odgovorila sam.Glas mi je drhtao,dlanovi su mi se znojili,osjetila sam otkucaje svoga srca. -Oh,oprosti,kako sam nepristojan.Kako se zoveš?-Karla.-Karla,lijepo ime.-Hvala. -Nema na čemu.Šutjeli smo i gledali se u oči.-Nego,hoćemo li?Pitao je Bill nakon nekog vremena.Otišli smo do blagajne,on je primio moju vrećicu te smo krenuli prema izlazu.-Ček,ček. -Trčkaro je iza mene.Otvorio mi je vrata i,kada je on izlazio,primio me oko struka.Otišli smo u neki kafić i sjedili vani,na terasi. -Odakle si ti?Pitao me.-Ja sam,ustvari, iz Hrvatske.-Ma da ,stvarno? -Da.Pozorno je slušao svaku moju riječ,gledajući me ravno u oči.Nisam ga mogla gledati u oči,pa sam često skretala pogled u nekog prolaznika.-I sviđa ti se ovdje?Pitao me.-Da,lijepo je.-Drago mi je da ti se sviđa.-Rekao je.Nasmiješila sam se.Odjednom mi je zazvonio mobitel,bila je to mama.-Karla,jesi li dobro,gdje si tako dugo?-Pa,mama...Ovaj...Znaš...U kafiću s...Nasmijala sa se.-Ssss?-Sa Billom.-Kojim Billom?-Pa iz Tokio Hotela.-Nemoj me zezat.-Ne zezam,najozbiljnije.-Dobro,ajde požuri,molim te. -Dobro,bok.Po njezinom glasu sam znala da mi baš i ne vjeruje da sam sa pravim pravcatim Billom,no,iskreno,nije mi bilo važno što ona sada misli.-Ko je to bio?-Znatiželjno je zapitkivao Bill. -Moja mama.Kaže da moram u hotel.-Aha.Digli smo se i gledali se.-Ovaj...onda,idem ja.-Rekla sam.Napravla sam 3 koraka. -Karla!-Okrenula sam glavu.-Mislim da bi ti ovo moglo zatrebati.-I dao mi je papirić sa svojim brojem.Nasmiješila sam se.Bill je gledao u mene neko vrijeme,a zatim me,onako brzo,kratko i slatko poljubio u obraz.Osjetila sam trnce kako prolaze mojim tijelom.Okrenula se,mahnula mu i otišla. -Waaaaauuuuu!Nemogu vjerovatiiiiii!!!Aaaaaaaaaaaaa!!!-Govorila sam u sebi. –O moj Bože,o moj Bože!!!!Aaaaaaaaaa...Pričala sam s Billom Kaulitzom i još sam k tome dobila njegovu pusu u obraz!I dao mi je svoj brojjjjj!!!Jedva čekam da ovo ispričam frendici.-Toliko sam bila sretna,da sam,doslovno,skakutala po ulici.Čim sam ušla u hotel,mama je počela sa pitanjima:-Gdje si ti dosad?-Pa rekla sam ti.-Karla!Ozbiljno te pitam.-Znam.Pa kažem ti da sam bila sa Billom.-Nasmijala sam se i pogledala u pod.-Što je bilo?-Ništa.-Govorila sam smijući se.-Kakav ti je to papirić u ruci?-Brzo ga je uzela iz moje ruke.Pogledala me:-Ajmee pa ti si stvarno bila sa njime!-Daaa!!!Zagrlila me i poljubila.Nemogu vjerovati da je to zaista istina.Obje smo se smijale..-Ovajjj..Idem ja sad u sobu.-Rekla sam mami i otrčala do sobe.Bacila sam se na krevet,gurnula glavu u jastuk i vrištala.No to je završilo čim me tata upozorio da nismo sami.-Hmmm...Što da mu kažem,kad da ga nazovem,šta ako se ne javi on?-Imala sam toliko pitanja,a tako malo odgovora.

NASTAVAK U SLJEDEĆEM POSTU!

Komentari [16]

MOGU LI SNOVI POSTATI STVARNOST?2.DIO

Vozeći se do hotela,divila sam se Hamburgu.Gledala sam pozorno svaku sitnicu da mi nebi promakla. Neprastano sam okretala glavom lijevo-desno kako bih sve uspjela vidjeti,kako bih sve mogla zapamtiti.A onda...Auto je stao,došli smo do hotela i sada je samo trebalo izaći van i stati na to Njemačko tlo.Polako sam otvorila vrata,pogledala prema nebu,nasmiješila se,i izašla van.Ajmee šta me bole nogee od ovog sjedenja!-Žalila sam se.Uzeli smo sve stvari i otišli na recepciju.Tamo je bila jedna plava,veoma ljubazna žena.Moji su nešto pričali sa njom,a zatim nam je dala ključeve naše sobe te smo se uputili u sobu broj 483.Prvi dojam kada sam ušla bio je oke.Lijepo je to izgledalo i bilo je dosta veliko.Bili su kuhinja i maleni boravak spojeni,a zatim je bila kupaonica i još dvije sobe tj. sobice.Dogovorili smo se da ćemo ja i brat biti u jednoj,a mama i tata u drugoj sobi.Bila sam tako umorna da sam autmatski uzela mp4 i legla na krevet.Taman kad sam htjela samo malo odspavati,nešto mi je počela vibrirati u džepu.Mobitel!-Da mi je samo znat ko mi sad šalje poruku!-Živčano sam govorila.Bila je to moja frendica:-Bok Karla!Javi mi kada stignete da mi ispričaš kako je u Njemačkoj.Pussaa!-Aahhhh...Ma budem joj poslje odgovorila-Rekla sam pospano i zaspala.Probudila sam se negdje oko 18:00 sati.-Karla,ajde se digni iz kreveta,idemo prošetati malo.-Rekla mi je mama.-Evo,sad ću,samo 5 minuta.Malo sam se izležavala na krevetu i usput odgovorila frendici na poruku.-Molim?!?!?!Tri kune za jednu poruku!!!! –Komentirala sam.Ustala sam se,obula tenesice i mogli smo krenuti.Kada sam šetala tom ulicom,osjećala sam se tako posebno.Bio je u blizini neki dućan i već sam rekla kako ću ja sutra ujutro otići po hranu.Ulica je vodila do jednoga parka.Bila su drveća,trava,klupice i jedan kip u sredini.Tek što sam ugledala to mjesto,odma sam se zaljubila u njega.Kupila sam sladoled i šetala.Neznam koliko sam sati hodala naokolo,samo znam da sam već jedva stajala na nogama.Stigla sam u hotel mrtva umorna.Bacila torbicu u kut i sjela pred TV.Zaista sam bila umorna i to ono za pravo,tako da više nisam imala snage otići u sobu,nego sam zaspala na garniuri,pred TV-om.Ujutro me probudio zvuk vode.Mama je kuhala kavu.Okrenula sam glavu prema njoj i uzdahnula.-Pa ti si budna.Dobro jutro.-Rekla mi je mama. -Da.Jutro!Mama me samo gledala,kao da nešto čeka.Pogledala sam je onim čudnim pogledom,kao da mi ništa nije jasno.-Nije li meni neko jućer rekao da će otići u dućan? -Ahaaa,jojjjj,daa.-Sjetila sam se. Spremila sam se što sam brže mogla i izašla van.-Ne,moja torbica.Vratila sam se po torbicu.-Oke,sada sve imam.-I požuri!-Viknula je mama.-Oču!Prešla sam preko ceste i ušla u dućan.Odma sam izvadila papirić na kojem je pisalo što sve trebam kupiti. -Aha,ovo je tu,ovo tu...Znači sada još samo trebam naći maslac i gotova sam.Maslac,maslac...Hiiiiiii! -Sudarila sam se s nekime,a moja otkopčana torbica je pala na pod,i sve se rasulo nasred dućana. -Ajme oprosti,nisam htjela,žao mi je.-Govorila sam brzo,skupljajući stvari po podu.-Ne,ne,ja sam kriv.-Rekao je taj netko,zatim se sagnuo i samnom skupljao stvari s poda.Bila sam sigurna da sam taj glas čula već 100 puta,ali nisam se mogla sjetiti gdje.-Ne trebaš,ja sam... -Ne,moja greška,žao mi je. -Ispričavao se.-Ne,molim te,prestani!-Ma ne,ne...-Govorio je taj netko,dižući se.Pogledala sam ga u oči.Oboje smo šutjeli i gledali jedno u drugo.-O moj Bože,Bill,pa to si ti!-Viknula sam.Bill je samo šutio,a njegove sjajne smeđe oči su duboko gledale u moje....

NASTAVAK U SLJEDEĆEM POSTU!

Komentari [14]

MOGU LI SNOVI POSTATI STVARNOST? 1.DIO

Njegove smeđe oči duboko su gledale moje dok je nježno stavio svoje ruke na moj obraz.Srce mi je snažno tuklo u iščekivanju onoga što će doči. Približio mi se,toliko da sam osjećala svaki njegov udah i izdah. Ich liebe dich-prošaptao je.A zatim su se njegove usne polako približavale mojima,gotovo sam ih osjetila...No tada me probudio mamin glas:-Karlaaa,probudi se,zakasnit ćeš u školu.Što?Gdje sam? -Promrmljala sam.Pogledala sam lijevo,pa zatim desno i shvatila da sam samo u svojoj sobi.-Ahh,sve je to samo moj san,moja mašta...Nešto što se nikada neće ostvariti.Rukama sam protrljala oči i otišla u kupaonicu.Tek što sam se obukla,zazvonio je mobitel.-Halo.-Dobro Karla,di si ti?Čekam te tu već 15 minuta!Sve oke?Zbunjeno sam slušala što mi frendica govori i prije nego što sam uopće pogledala na sat,rekla je:-Da si se za 2 minute nacrtala na mostiću,jasno?!?!-Aha,da,budem.Rekla sam,nekako,čudno,zbunjeno.Brzo sam uzela torbu,zaključala kuću i krenula prema školi.Na putu do škole, već su me čekale 2 frendice.-A evo nje,napokon!Dobro gospođice jasno mi je da su praznici za 2 dana,al još tolko možeš izdržat.Samo sam je pogledala i nastavila hodati.Njih dvije su pričale o svemu i svačemu,no ja ne.Šutila sam i,iako sam tijelom bila u Zagrebu,u mislima sam bila negdje tamo u Njemačkoj-zemlji u kojoj je početak ostvarenja mojih snova.-E onda se vidimo u četvrtak?Halo,Karla,si tu?-Šta,aha,da.-Znači vidimo se?-Šta?Pa ne,znaš da idem u Njemačku u četvrtak.-Ajme da,ja sam zaboravila.A onda ništa,propustit ćeš takav party.-Da,super.-Si ti dobro danas?-Da,savršeno.Ajde me malo ostavite samu,plizzz.-Oke.Rekle su.Sada sam se mogla bez ikakvog ometanja posvetiti nečemu što će zauvijek biti samo moje,moj san.Sati su tako sporo prolazili,a minute su se činile kao godine.No odjednom se začulo zvono zadnjeg sata.Napokon!-Rekla sam na sav glas.Kako profa nije sve dovršila svi su me pogledali,a tek onaj njezin pogled.Ali nisam se uopće osjećala osramočeno,samo sam čekala da dođem kući.Nisam trebala niti razmišljati što će biti prvo što ću napraviti kada dođem doma.Upalila sam comp i gledala hotel u kojemu ću biti sljedećih 7 dana.Sve mi se činilo tako nestvarno,kao nekakav san.Ja idem u Njemačku za 2 dana.Čovjeće to je stvarno istina,aaaaa...Govorila sam sama sebi.Onda sam počela vrištati i skakati po krevetu toliko dugo dok me grlo nije počelo peči.Zatim sam se bacila na krevet,zagrlila jastuk i zažmirila.Razmišljala sam o Billu,Njemačkoj,putu do tamo,boravku ondje...Sanjarila sam o tome kako ću upoznati Billa,makar sam znala da je to nemoguće.A onda je,kao i svaki put,netko morao poremetiti moj mir.Ovog puta su to bili mama tata koji su upravo bili došli sa posla.Otvorila sam im vrata,pozdravila ih,a zatim otišla u sobu.Spustio se mrak,a ja nikako da se skinem s compa i idem spavati.Ali,ajde,nekako sam se uspjela nagovoriti.Tek što sam legla u krevet,oči su mi se same od sebe sklopile i malo-pomalo sam utonula u jedan drugačiji svijet,svijet u kojemu je sve onako kako ja želim da bude,san.Sljedećeg jutra,neka je zlatna svjetlost bljeskala u moje oči.Suncee!Jeeee,napokon.-Rekla sam veselo.Kako sam se probudila nešto ranije nego obično,imala sam još slobodnog vremena prije nego što krenem u školu.No,naravno,moja mama je bez problema popunila moje slobodno vrijeme.Kada dođeš doma pospremi malo kuću,u mojoj sobi ti je kofer,tako da se odma možeš početi pakirati.-Dobro mama.-Rekla sam.-I da ne zaboravima,susjeda me zamolila da joj prošetaš psa.-Ahhh,a ona isto...-Mrmljala sam.-Molim?Što sam ja to čula?-Ništa.-I ja mislim da je tako.Uredu,idem ja sada na posao,vidimo se kada dođem doma.Pusa!-Pusa!-Rekla sam.Još sam popila šalicu mlijeka i krenula.Školski dan,kao školski dan,općenito dosadan.Možda i nebi bio toliko grozan da me ova nije pitala matematiku.Recimo,neka mi dođe odgovarati...Karla.-Rekla je profa. -Karla ajde,šta čekaš?-Pitala me frendica u klupi ispred.-Šta bi čekala?-Pa prozvala te.-Mene!Baš je mene na zadnji dan morala prozvat!Grrrrrr...-Govorila sam u sebi.Dobila sam neku dvojku,al progledala mi je kroz prste.Ponovno sam sjela u klupu i ostatak dana razmišljala o tome da ću sutra u ovo doba biti na putu do Njemačke.WoooWwWww!Nemogu vjerovati!Onda sam opet počela sanjariti o tome kako ću upoznati Billa i Toma,ali negdje dubko u sebi znala sam da je to nemoguće.Zzzvvvrrrrr!Začulo se zvono.Jeeeeeejjjjjj!!!Istrčala sam iz učionice i krenula doma.Uvijek sam išla doma sa društvm,ali ne i danas.Prvo sam obavila sve one obaveze koje mi je mama zadala,a zatim uzela kofer i krenula se pakirati.OMG!Ja se pakiram za Njemačku!Za Njemačku!-Ponavljala sam.Hmmm...Da uzmem ovu ili onu majicu?Ma najbolje obje.I tako je to trajalo satima i satima.-Jesi li gotova više?-Upitala me mama koja je već davno došla doma.-Evo samo još par sitnica.-Pa šta nam nisi rekla da uzmemo cijeli tvoj ormar.-Haha.-Nasmijala sam se.-Dobro,kada završiš reci tati da ti kofer odnese u auto.-Oke. Još sam stavila lakove i nakit i gotovo.Sa malim poteškočama sam ga uspjela zakopčati.Evo,spremna sam.Bila sam uzbuđena,kroz glavu su mi prolazile samo misli o Njemačkoj.Navećer nisam mogla spavati.Nešto mi nije dalo mira,i cijelo sam se vrijeme prevrtala po krevetu.Idem u Njemačku,idem u Njemačku,idem u Njemačku...-Govorila sam sve tiše i tiše,dok napokon nisam zaspala.....
Ich muss durch den Monsun...Probudio me alarm oko 5 sati ujutro.Samo sam ga ugasila i okrenula se na drugu stranu.-Ček pa ja danas idem u Njemačku!-Viknula sam i ustala se bez problema.Ja i brat smo roditeljima pomogli oko još nekih sitnica i mogli smo krenuti. -PUTOVNICE!-Viknula sam u autu. -Ne brini,kod mene su.-Rekla mi je mama.-Aha,oke.Sa olakšanjem sam rekla.Išli smo autom,tako da je put bio dug,ali ne i dosadan.Gledala sam kroz prozor,slušala muziku i razmišljala.-Tata za kolko ćemo doć tamo?Kada mi je već dojadilo,pitala sam ga.-Neznam, za sat i pol,dva.Nekim čudom je vrijeme prošlo tako brzo.-Vidi,Karla,na granici smo.-Štaaa?Zar već? -Da.Pa šta ti je,kako već,vozimo se već...ufff..punooo.Gledala sam naprijed,oči su mi sjajile od sreće,a srce mi je sretno skakutalo.Napokon smo prošli granicu.Stavila sam ruke na lice i govorila sama sebi: -Smiri se,samo diši,sve je oke,pa samo si Njemačkoj.Zatim sam se počela smijati i govoriti:-Mama,tata,u Njemačkoj smo!Tako je malo riječi,a tako puno osjećaja bilo u tom trenutku.Neko uzbuđenje,sreća,neko šarenilo...Vozeći se do hotela,divila sam se Hamburgu.Gledala sam pozorno svaku sitnicu da mi nebi promakla. Neprastano sam okretala glavom lijevo-desno kako bih sve uspjela vidjeti,kako bih sve mogla zapamtiti.A onda...Auto je stao,došli smo do hotela i sada je samo trebalo izaći van i stati na to Njemačko tlo...

NASTAVAK U SLJEDEĆEM POSTU!